U Osobinama Slobodana Ivanovića prisustvujemo vrtoglavo postupnom inventaru definicija. Najpre nam se učini da je pesnik opsednut predmetima, naročito onima koji su, po tradicionalnim očekivanjima, pesnički nepodobni. Fiokama, prevoznim sredstvima, špilovima karata, parčićima mesa, merdevinama po ostavama – pesnik upućuje poslanice i omaže, čiji se ton katkad bliži molitvi. A onim čisto literarnim simbolima pesnik rado prilazi kao da su samo predmeti, naoštren da ih sroza jer ih smatra olupanim. Vatra će u Osobinama istovremeno lizati i nebo i još nepredvidljiviju „ploču u šporetu gdje zagorijevaju pite i pečenja“. Revolucija će se svesti na „izvrtanje džepova“ i kafom ispečen jezik. Najveća virtuoznost ove knjige jeste u tome što ne zapada u virtuoznost, što se ne zatvara u sistematično crpljenje jedne „stilske vežbe“, nego i sebe, iz pesme u pesmu, sve jasnije i sve mekše, suvereno i anarhično prevazilazi.