Seobe su roman o zvezdi u beskrajnom, plavom krugu. Seobe su roman o čoveku koji je u ratu ostavio ženu i o ženi koja je tog čoveka čekala. Seobe su roman o ljubavi i roman o preljubi. Seobe su roman o nacionu što je ginuo po tuđoj volji i za tuđ račun. Seobe su roman o uzaludnosti ratovanja. Seobe su roman o sudbini pojedinca koji je verovao da postoji lepša i svetlija budućnost od one koja se nazirala u pomeranjima sadašnjosti. Seobe su roman o neusaglašenosti želje i cilja. Seobe su roman o otuđenju. Seobe su roman o večitoj želji da se ode daleko, jer su daljine uvek bezgranični prostori nade. Seobe su roman o žudnji da se ispuni praznina. Seobe su roman o beskrajnom, plavom krugu. U tom krugu, i danas treperi ona ista zvezda.

Naslov je znak, ali svaki znak moze biti pogresno protumacen. Naslovi dva romana Milosa Crnjanskog, “Seobe” i “Druga knjiga seoba”, dovode se vrlo cesto u vezu koja je, sustinski, pogresna i neodrziva. Srodnost se proglasava za istost, a to ne pomaze razumevanju. U velikom delu literature “Seobe” i “Druga knjiga seoba” tretiraju se kao dva dela jednog istog romana, nekih pretpostavljenih Seoba kakvih u opusu Crnjanskog uistinu nema, kao dva poglavlja jedne celine medju kojim se, istina, isprecilo silno vreme u pisanju, ali ih dodatno povezuju Isakovici. Rec je, medjutim, o romanima koji postoje sami za sebe, svaki sa svojim konstituisanim smislom. Njihova srodnost ne sme da prekrije njihove razlike, ni u pogledu teme, ni u pogledu stila i jezika kojim su pisani. Mozemo to reci cak i po tome kako su pisane, “Seobe” su blize “Dnevniku o Carnojevicu”, dok je “Druga knjiga seoba”, bliza “Romanu o Londonu”. Druga knjiga dvotomnog izdanja.