Roman Zajedno sami Marka Selica na poseban nacin, duhovito ispricanom pricom, obnavlja prastaru misao da covek, bio kralj ili prosjak, do istine o sopstvenom zivotu dolazi na medji svetova, u casu prelaska na onu stranu. Pa se tako, jednog dana, i Radoje Bakrac, mali covek a „glavni junak” romana, koji se za zivota nije pitao ni o kakvom smislu, niti da li banalna svakodnevica obecava istu takvu vecnost, obreo pred vratima samosaznanja. Marko Selic nam svoju verziju povesti o Raju i Paklu pripoveda nepretenciozno, mastovito, i upravo stoga njegova groteska, njegova iscasena, crnohumorna vizuelizacija pejzaza onostranosti, tragom srodnih pokusaja, deluje uverljivo. Umetnost oduvek zeli da docara nevidljivo i nedohvatno, i da nas svakidasnji zivot, prosecan, anoniman, nikakav, upravo onakav kakav je proziveo i Radoje Bakrac, odmeri prema autoritetu vecnosti koja nas prevazilazi. Dok sa ostalim srodnim dusama, „zajedno sam”, na nicijoj zemlji, u autobusu za koji se ne zna kuda ide, ceka da li ce se skrasiti u konacnom miru ili sagorevati u beskonacnoj grizi savesti, Bakrac se doseca da istinu o svetu, ali i o sopstvenom postojanju moze pronaci jedino – u sebi. Sve ostalo podlozno je konvencijama i interpretacijama, starim koliko je stara civilizacija.
