Podsłuchana przypadkiem rozmowa w barze nakręca spiralę zdarzeń zmieniających życie trójki nastolatków marzących o lepszym życiu. Ich przeświadczenie, że da się popełnić przestępstwo, stojąc trochę obok, w konfrontacji z rzeczywistością nie okazuje się łatwym zadaniem. Jeden czyn pociąga za sobą kolejny, a „wdepnięcie” w gangsterski świat wywołuje gniew tych, którzy zostali oszukani. W sprawę zostaje zaangażowana miejscowa policja, która za wszelką cenę chce ująć, a może ocalić, przestępców... Berardi zaprasza nas do Garden City dwóch pokoleń, pokazuje jak relacje z najbliższymi kształtują młodego człowieka oraz jaki mają wpływ na jego późniejsze wybory, a także unaocznia w jak łatwy sposób można zaprzepaścić młodzieńcze ideały.

Starački dom Sent Džordž je potreslo okrutno ubistvo – jedan od stanovnika je nađen raskomadan. U cilju pronalaženja ubice, Julija pokušava da se saživi sa stanovnicima Sent Džordža… ali ništa nije onako kako izgleda, intrige se gomilaju oko staraca koje su svi zaboravili, intrige koje će Julija morati da razotkrije ma koliko neprijatne bile. „Vidiš, biti star već je samo po sebi neprijatno. Moraš da prihvatiš neka nova ograničenja, nove poteškoće. Svakim danom ponešto gubiš… Na kraju života gledaju te kao neku stvar i tvoje prisustvo više nema nikakvog značaja ni za tebe ni za ostale… Postaješ niko i ništa. Prava bolest starih ljudi jeste ravnodušnost…“ Ovo su reči koje nam saopštava baka Julije Kendal, žena koja je svojevoljno otišla u starački dom kako bi unuci dala slobodu da živi svoj život (i pravi svoje greške). Đankarlo Berardi, scenarista Večnog počinka i autor celokupnog serijala, kroz lik ove ponosne i drage starice saopštava nam jednu poentu sveske koju držite u rukama: starost je pre svega samoća. Stanovnike doma Sent Džordž, u kome se radnja odvija, svi su zaboravili – društvo, prijatelji, rodbina – prepušteni su sami sebi. No, kao što nam prvih nekoliko strana Večnog počinka pokazuje, oni i dalje životare, imaju sopstvenu rutinu, stvaraju nove veze među sobom da bi nadomestili one koje su vreme i godine razvezale. I to je život, kakav-takav. U državi u kojoj su penzioneri i stariji ljudi uopšte ugrožena vrsta, prinuđena da jedva spaja kraj s krajem, nije teško zanemariti duhovne i emocionalne potrebe seniora. Jednog dana, kad (odnosno – ako) budemo prevazišli puko preživljavanje, možda ćemo i ovde biti u prilici da se pozabavimo usamljenošću koja se javlja (ili pojačava) pred smiraj života. Dotad, Berardi se potrudio da nas navede na razmišljanje: težište ove priče uopšte nije na detektivskom postupku, nije čak ni na stvaranju psihološkog profila ubice; Julija do rešenja, koje je slično rešenju u jednom romanu Agate Kristi, dolazi više intuitivno nego intelektualno. Glavni prostor u priči dobija sam starački dom Sent Džordž, starci u njemu, ali i zaposleni i igre koje se oko toga igraju. I tu Berardi briljira, stvara likove koje uspeva da oživi u svega nekoliko kadrova, od simpatičnih starica koje se čude što je „onaj mladi“ Bert Lankaster preminuo, preko nesrećne servirke Kerol Bjukel, pa do samog direktora ustanove. Što je i logično, jer sudbine likova nas pogađaju samo ukoliko se vežemo za njih, a Večni počinak bi bez te Berardijeve humanizacije bio samo još jedan prosečan krimić. Umesto toga, imamo sudbinu staraca koji se očajnički trude da ne budu sami i zaboravljeni. Za (veći?) deo odlične atmosfere u Večnom počinku zasluge ima i čuveni crtač i ilustrator Serđo Topi. Stariji čitaoci se možda sećaju njegovog rada na strip serijalu Otkriće sveta u stripu, ali ovaj veliki autor iz Milana poznat je uglavnom po sopstvenim kreacijama kao što su Šaraz-De i Kolekcionar (koje je nedavno objavila zagrebačka Fibra), stripovima čiji grafizam ostavlja bez daha, tako da pomalo problematična naracija između kadrova, pa i sama sekvencijalnost stripa, padaju u drugi plan i postaju nevažni. Međutim, bilo je očekivano da se crtač s toliko jakim autorskim pečatom neće lako uklopiti u izdavačku kuću Boneli, koja je pre svega industrijski nastrojena. I zaista, ograničavanje Topija na šest kadrova po strani, standardno bonelijevsko kadriranje i rad po tuđem scenariju nisu usrećili ni scenaristu Berardija, ni urednike serijala, a ni samog Topija. Dobitnici su na kraju samo čitaoci, koji ovde mogu da uživaju u vanserijskom crtežu na jednom u načelu komercijalnom strip serijalu. Recimo na kraju nešto i o prevodu naslova ove epizode. Naime, naziv originala, „L’eterno riposo“, neprevodiva je igra reči. Osnovno značenje svakako jeste „večni počinak“, koji smo mi upotrebili, ali „casa di riposo“ znači „starački dom“, tako da u originalu imamo spoj večnog počinka i staračkog doma. Kako ne bismo pribegavali nekim nesuvislim rešenjima („Starački dom smrti!“ ili nešto podjednako trashy), rešili smo se za bukvalan prevod, koji u sebi ipak sadrži dovoljno naznaka o temama koje se u stripu nalaze. Uživajte – dok ste još mladi. Makar u duši.