Julia è una criminologa, insegna all’università di Garden City e collabora occasionalmente con la polizia. Ora sta cercando di dimenticare una terribile esperienza della quale è rimasta vittima e che l’ha segnata nel profondo. Ma una nuova serie di omicidi torna a insanguinare la città. Tra le ragazze uccise, anche una studentessa del suo corso. Julia, colpita dall’evento, accetta di seguire il caso e si mette sulle tracce del serial killer. L’incubo ricomincia…

Mirna Harod je serijski ubica koja je jednom već uspela da izmakne Juliji. Ali šta nagoni Mirnu na ubijanje? Da li je njena mržna prema ljudima u stvari samo potpuno izvitopereni vid ljubavi? Julija će morati da uđe u misli ubice i otkrije koji joj „Predmet ljubavi“...

„Možda ću unakaziti i ovu lutku. Ne možda, nego sigurno, a onda ću biti tužna i sama. Kao onda kad sam polomila igračke. Njoj ću ipak dozvoliti da malo duže živi, tata. Što duže bude bilo moguće...“ Nakon što smo dve epizode pratili tok misli Julije Kendal, glavne junakinje serijala, U monstrumovom umu nam donosi interesantan narativni preokret – sad smo u glavi Mirne Harod, serijskog ubice kog Julija od početka serijala pokušava da privede pravdi. I sad, u poslednjem delu ove svojevrsne krimi trilogije, više nemamo sumnji u Mirnine motive: ne, ona nije sirota devojčica; ne, nije delirični junak svog sveta u kome smrću oslobađa ljude od bede života. Mirna je, kako i ime epizode kaže, monstrum. Naravno da postoje olakšavajuće okolnosti – majka koja ju je napustila, homoseksualne sklonosti koje je ekstremno religiozni otac pokušao da suzbije, nasilje u porodici... ali sve to ne opravdava Mirnu ni na trenutak, ne dovodi u pitanje njeno zlo, ne nudi nam makar razumevanje njenih motiva i njene beskrupuloznosti, a naročito ne mržnje koju gaji prema svima. Mirna je, prosto rečeno, zla osoba. Nesrećno detinjstvo i uticaj okoline eventualno su doveli do toga da to zlo izađe na površinu, ali ga nisu stvorili. Veliki strip scenarista Alan Mur je u Paklu, svom remek-delu o Džeku Trboseku, napisao da je ubistvo, svako ubistvo, moguće rešiti samo na najbukvalniji način. Sam čin oduzimanja života drugom ljudskom biću, nagoni koji na to teraju i psihičke konstrukcije koje se stvaraju da bi ubica mogao da živi s onim što je počinio, zauvek će predstavljati misteriju nama običnim srtnicima – da ne kažemo „normalnima“. U tom smislu, iako nas ova epizoda vodi direktno u glavu Mirne Harod, u njoj osim mržnje i trauma iz detinjstva, koji su jalovi pokušaj ubice da se opravda pred sobom, ne nalazimo odgovor na pitanje šta je Mirnu Harod nateralo da ubija. Naravno, moguće je i drugačije čitanje priče – da je devojka koeficijenta inteligencije 142 postala sluđena nedostatkom majke i suzbijanjem sopstvene seksualnosti zbog religioznih predrasuda oca alkoholičara, pa je krenula da ubija. Ali to nam ne pruža odgovor na pitanje − zašto Mirna, a ne na hiljade drugih koji su živeli i žive u sličnim ili istim okolnostima otkako je sveta i veka? Kako je sa ubijanja mačaka prešla na ubijanje ljudi? Delići slike su tu, logike ima, no slagalica nikako da se sklopi u potpunosti. Um serijskog ubice mora biti konfuzno mesto puno protivrečnosti, svaki trag može biti lažan, a svaka laž dobiti snagu istine – i to nam ova epizoda Julije odlično ilustruje. Verovatno je da je Mur u pravu i da Đankarlo Berardi, sceanrista i autor serijala, to vrlo dobro zna: moguće je uhvatiti ubicu, rešiti misteriju ubistva – to ne. Ali zabavno je pokušavati – kroz strip.

Un dinamitardo terrorizza Garden City e colpisce direttamente la polizia. Le cariche esplodono nei posti più diversi, nei momenti più inaspettati. Julia, Webb, Irving e Leo cercano disperatamente di fermarlo. Li aiuta nell’impresa Tanner, artificiere specializzato. Una bambina ha perso il suo papà, la follia omicida continua… La criminologa dovrà ricorrere a tutte le sue capacità deduttive per trovare il killer G.D.. Intanto, le bombe incombono minacciose...

Običan dan u kući porodice De Mirs. Stariji sin je mamuran, mlađi se oseća zapostavljeno, ćerka ima ljubavne jade, mama se brine o kućnom redu, a tata samo što je došao s posla. A onda u kuću upadaju otmičari, i ništa više neće biti isto kao pre. Julija mora da pronađe način kako da De Mirsovi budu samo oteti, a ne i upokojeni…

Džeri je nestao. Mališan anđeoskog izgleda i ne baš lakog detinjstva poslednji put je viđen u parku, kad ga je majka ostavila na sekund samog… i više ga nije videla. Džeri je nestao, dečaku kome svi žele dobro neko je naneo zlo i ceo Garden Siti, na čelu sa Julijom, poručnikom Vebom i Leom Baksterom pokušava da spreči da to zlo postane veće. I Džeri će biti pronađen – ali živ ili mrtav?

Šila Rasel je lepa, pametna i perspektivna devojka koja bi dogurala daleko – da je neko nije brutalno ubio. Ali ko je kriv? Njen momak, s kojim je imala burnu vezu? Šef, koji joj se stalno nabacivao? Neki od brojnih obožavatelja? Na Juliji je da otkrije…

U rezervatu Lakota, serija svirepih ubistava kao da oživljava zverstva iz indijanske prošlosti. Ko to ubija ovaj nekada ponosan narod i s kojim ciljem? Kakve to veze ima sa Džordžom Valadjeom, aktivistom za ljudska prava koji je nestao pre više godina, nakon što mu je porodica ubijena? I hoće li Julija i Leo Bakster završiti u Večnim lovištima dok istražuju ovaj slučaj?

Nesreća u muzeju prirodnih nauka slučajno je iznela na svetlost jedan ljudski kostur, dugi niz godina skriven ispod zgrade. Ko je žrtva? Da li je moguće posle više od decenije pronaći ubicu? I kakve veze ima skelet s porodicom Luskomb, najbogatijom familijom Garden Sitija? Julija će sve to morati da otkrije… ako je ovaj slučaj ne bude koštao glave!

Ko je bio Sidni Luskomb? Crna ovca najbogatije porodice Garden Sitija? Razmaženi tatin sin koji je otišao u Vijetnam iz inata roditeljima? Ili idealista koji je mogao da pobegne od moralne bede Luskombovih samo odlaskom u rat? Julija mora da sklopi deliće jednog tragičnog života, i to pre plaćenih ubica čiji je jedini zadatak da istina o Sidniju nikada ne izađe na videlo…

Starački dom Sent Džordž je potreslo okrutno ubistvo – jedan od stanovnika je nađen raskomadan. U cilju pronalaženja ubice, Julija pokušava da se saživi sa stanovnicima Sent Džordža… ali ništa nije onako kako izgleda, intrige se gomilaju oko staraca koje su svi zaboravili, intrige koje će Julija morati da razotkrije ma koliko neprijatne bile. „Vidiš, biti star već je samo po sebi neprijatno. Moraš da prihvatiš neka nova ograničenja, nove poteškoće. Svakim danom ponešto gubiš… Na kraju života gledaju te kao neku stvar i tvoje prisustvo više nema nikakvog značaja ni za tebe ni za ostale… Postaješ niko i ništa. Prava bolest starih ljudi jeste ravnodušnost…“ Ovo su reči koje nam saopštava baka Julije Kendal, žena koja je svojevoljno otišla u starački dom kako bi unuci dala slobodu da živi svoj život (i pravi svoje greške). Đankarlo Berardi, scenarista Večnog počinka i autor celokupnog serijala, kroz lik ove ponosne i drage starice saopštava nam jednu poentu sveske koju držite u rukama: starost je pre svega samoća. Stanovnike doma Sent Džordž, u kome se radnja odvija, svi su zaboravili – društvo, prijatelji, rodbina – prepušteni su sami sebi. No, kao što nam prvih nekoliko strana Večnog počinka pokazuje, oni i dalje životare, imaju sopstvenu rutinu, stvaraju nove veze među sobom da bi nadomestili one koje su vreme i godine razvezale. I to je život, kakav-takav. U državi u kojoj su penzioneri i stariji ljudi uopšte ugrožena vrsta, prinuđena da jedva spaja kraj s krajem, nije teško zanemariti duhovne i emocionalne potrebe seniora. Jednog dana, kad (odnosno – ako) budemo prevazišli puko preživljavanje, možda ćemo i ovde biti u prilici da se pozabavimo usamljenošću koja se javlja (ili pojačava) pred smiraj života. Dotad, Berardi se potrudio da nas navede na razmišljanje: težište ove priče uopšte nije na detektivskom postupku, nije čak ni na stvaranju psihološkog profila ubice; Julija do rešenja, koje je slično rešenju u jednom romanu Agate Kristi, dolazi više intuitivno nego intelektualno. Glavni prostor u priči dobija sam starački dom Sent Džordž, starci u njemu, ali i zaposleni i igre koje se oko toga igraju. I tu Berardi briljira, stvara likove koje uspeva da oživi u svega nekoliko kadrova, od simpatičnih starica koje se čude što je „onaj mladi“ Bert Lankaster preminuo, preko nesrećne servirke Kerol Bjukel, pa do samog direktora ustanove. Što je i logično, jer sudbine likova nas pogađaju samo ukoliko se vežemo za njih, a Večni počinak bi bez te Berardijeve humanizacije bio samo još jedan prosečan krimić. Umesto toga, imamo sudbinu staraca koji se očajnički trude da ne budu sami i zaboravljeni. Za (veći?) deo odlične atmosfere u Večnom počinku zasluge ima i čuveni crtač i ilustrator Serđo Topi. Stariji čitaoci se možda sećaju njegovog rada na strip serijalu Otkriće sveta u stripu, ali ovaj veliki autor iz Milana poznat je uglavnom po sopstvenim kreacijama kao što su Šaraz-De i Kolekcionar (koje je nedavno objavila zagrebačka Fibra), stripovima čiji grafizam ostavlja bez daha, tako da pomalo problematična naracija između kadrova, pa i sama sekvencijalnost stripa, padaju u drugi plan i postaju nevažni. Međutim, bilo je očekivano da se crtač s toliko jakim autorskim pečatom neće lako uklopiti u izdavačku kuću Boneli, koja je pre svega industrijski nastrojena. I zaista, ograničavanje Topija na šest kadrova po strani, standardno bonelijevsko kadriranje i rad po tuđem scenariju nisu usrećili ni scenaristu Berardija, ni urednike serijala, a ni samog Topija. Dobitnici su na kraju samo čitaoci, koji ovde mogu da uživaju u vanserijskom crtežu na jednom u načelu komercijalnom strip serijalu. Recimo na kraju nešto i o prevodu naslova ove epizode. Naime, naziv originala, „L’eterno riposo“, neprevodiva je igra reči. Osnovno značenje svakako jeste „večni počinak“, koji smo mi upotrebili, ali „casa di riposo“ znači „starački dom“, tako da u originalu imamo spoj večnog počinka i staračkog doma. Kako ne bismo pribegavali nekim nesuvislim rešenjima („Starački dom smrti!“ ili nešto podjednako trashy), rešili smo se za bukvalan prevod, koji u sebi ipak sadrži dovoljno naznaka o temama koje se u stripu nalaze. Uživajte – dok ste još mladi. Makar u duši.

Scommesse, droga, tradimenti… Un mondo marcio e corrotto, in cui Julia dovrà avventurarsi per scoprire chi ha sparato a Lionel West. L’uomo è stato gravemente ferito da due killer. Secondo le indagini, il mandante è la moglie dell’uomo, una ricca ereditiera stanca di essere tradita. Come al solito, le cose non sono proprio come sembrano. Julia segue un’altra direzione, guidata dal suo intuito, fino a scoprire un insospettabile segreto…

Osoba koja se na internetu predstavlja kao „Sirano” je najbolji prijatelj kog jedna tinejdžerka može da poželi – njegovi otkucani stihovi pružaju nadu, laskaju, teše. A onda stiže i poziv za susret uživo… Kad leševi mladih devojaka počnu da se pojavljuju po ulicama Garden Sitija, na Juliji je da otkrije ko je i šta je u stvari „Sirano“. U Siranu Julija Kendal ima posla sa ubicom koji preko internet četova mami mlade devojke na sastanke i potom ih ubija. Nije čudno da je i internet poslužio kao sredstvo za zločine, mada je u vreme kad je ova epizoda izašla u Italiji, 1999. godine, to još uvek više bila urbana legenda nego stvarnost. U pravom životu kao prvog sajber-serijskog ubicu mediji su okarakterisali izvesnog Džona Edvarda Robinsona iz Misurija. Za razliku od ubica koje uobičajeno srećemo po fikciji, Robinson nije bio uzorni građanin koji je prikrivao svoju mračnu stranu: praktično od malih nogu je pomoću slatkorečivosti uspevao da prevari ljude. Kad je odrastao, prevare su se uvećale – zaposlio se u dečjoj bolnici na osnovu lažne diplome; kad je odatle izbačen, našao je posao kao rendgen tehničar i proneverio veliki deo novca ordinacije u kojoj je radio; zatim je osnovao nekoliko firmi i nastavio da vara ljude. To nije prošlo nezapaženo, tako da je Robinson više puta osuđivan, ali samo na uslovne kazne. Pa ipak, prevara je jedno, a ubistvo nešto sasvim drugo. Robinson je prešao liniju kad je početkom osamdesetih godina prošlog veka namamio mladu Polu Godfri da dođe da radi u jednoj njegovoj lažnoj firmi. Godfrijeva je nestala bez traga nakon što je prijatelje i porodicu obavestila da kreće na duži put, što je u početku i bilo potvrđeno pismima koja je navodno slala: bila su kucana na mašini, ali su imala njen potpis. U Robinsona, tada već oca troje dece, nije se sumnjalo. Slično se desilo nekoliko godina kasnije: Liza Stasi, samohrana majka, došla je sa svojom bebom da radi za Robinsona. Takođe je obavestila svoje najbliže da kreće na put, takođe su stizala kucana pisma s njenim potpisom i takođe je nestala. A tačno u to vreme Robinson je došao kod rođenog brata i za nezanemarljivu sumu novca omogućio mu da usvoji jednu bebu. Petnaest godina kasnije analiza DNK potvrdiće da je reč o Tifani Stasi, Lizinoj ćerki. Početkom devedesetih, dok je nekoliko godina bio u zatvoru zbog još jedne „obične“ prevare, Džon Robinson otkriva internet. Ubrzo pronalazi i sado-mazohističku zajednicu i forume i postaje njihov cenjeni član pod nadimkom „Slejvmaster“. Istovremeno ubeđuje zatvorsku bibliotekarku Beverli Boner da se razvede od muža i pređe da živi s njim. Bonerova nestaje, a njen ček od alimentacije svakog meseca podiže – Robinson. Spajanje „lepog i korisnog“ ovaj serijski ubica izveo je i sa Šilom Fejt i njenom ćerkom Debi, koja je usled teške bolesti dobijala pomoć od socijalnog. Njima dvema se gubi trag, a novac na osnovu ovlašćenja podiže on. „Slejvmaster“ Robinson ubio je ukupno osam žena, tri pre nego što je otkrio internet i pet nakon toga. Modus operandi je uvek bio isti ili sličan – mamio ih je u svoj grad, obaveštavale su porodicu da idu na put, stizala su neuverljiva kucana pisma i, kasnije, mejlovi. Došlo mu je glave to što je krajem devedesetih internet postao mnogo manje anoniman nego ranije: on-lajn prijatelji njegove poslednje žrtve, Suzet Trauten, uspeli su da mu uđu u trag, a policija ga je već odavno imala na oku jer mu se ime pominjalo u previše slučajeva nestalih osoba. Nakon što je 2000. uhapšen, otkriveno je da je leševe svojih žrtava držao u kanisterima za hemikalije, što blizu sopstvenog doma, što u iznajmljenom garažnom prostoru. Osuđen je na dve smrtne kazne i nekoliko doživotnih robija – ali ni do dana današnjeg nije pogubljen. Borba protiv „internet seksualnih grabljivaca“ danas je mnogo organizovanija: osim posebnih odeljenja policije za te slučajeve, postoje i udruženja građana, poput Perverted justice, koji se dobrovoljno predstavljaju kao devojke na forumima i na četovima kako bi izmamili potencijalne sociopate. Sirano je, kao što smo rekli, nastao bar godinu dana pre nego što je Robinson, „prvi internet serijski ubica“, uhapšen. Ali Đankarlo Berardi ipak nije vizionar: čovečanstvo je našlo način da iskvari sve što je smislilo, pa bi bilo čudno da internet bude izuzetak – i bilo je samo pitanje vremena kad će fikcija postati stvarnost…

U šumama Adirondaka vreba lovac. On je proračunat, hladnokrvan, nemilosrdan… a glavni plen su mu – devojke. Julija će morati da pronikne u psihu sadiste kog ni puko ubijanje ne zadovoljava, u um zločinca koji žene svodi na nivo običnih zveri… Moglo bi se reći da je zločinac o kome ćete čitati u Dosijeu direktno uticao na formiranje priče ove sveske. Naime, u Lovcu Julija mora da pronađe serijskog ubicu koji prvo muči, a onda u divljini lovi svoje žrtve, prostitutke. Iako je tema „lova na ljude“ često prisutna u fikciji, u stvarnom životu, ma koliko on neretko bio čudniji od mašte, takve serijske ubice su retke. A u tom „odabranom“ društvu svakako je najpoznatiji Robert Hansen. Početkom osamdesetih godina prošlog veka broj nestalih prostitutki i „egzotičnih“ plesačica u Enkoridžu, u Aljasci, naglo je počeo da se povećava. Kod Enkoridža se u to vreme pravio naftovod, dovodeći značajnu količinu radnika i kapitala… a s njima i momaka i devojaka sumnjivog morala. Policija nije bila zabrinuta zbog toga, verovalo se da su nestali jednostavno otišli u toplije krajeve. A onda su počeli da se pojavljuju leševi. U šumi kraj reke Knik policija je 1982. godine slučajno pronašla zakopane ostatke plesačice Šeri Morou, ubijene iz puške. Nekoliko meseci kasnije pronađeno je i telo prostitutke Pole Golding. A u naizgled nepovezanom slučaju dve godine ranije blizu sela Eklutna u opštini Enkoridž iskopan je leš do danas neidentiikovane devojke. Policija još nije bila sigurna da ima posla sa serijskim ubicom kad je jedan kamiondžija na ulici slučajno naleteo na isprebijanu devojku vezanu lisicama. Ispostavilo se da je u pitanju sedamnaestogodišnja prostitutka koju je „klijent“ držao zaključanu u podrumu nekoliko dana i više puta je prebijao i silovao. Uspela je da pobegne kad je čovek probao da je malim privatnim avionom prebaci u šumu. Identiikovala je njegov avion, mali pajper – a vlasnik pajpera bio je Robert Hansen. Policija je pokucala Hansenu, vlasniku pekare, ocu dvoje dece i uvaženom članu zajednice, na vrata, a on je odbacio sve optužbe i dao alibi koji su potvrdili njegovi prijatelji… i policija se vratila u stanicu. Ali nisu prestali da se interesuju za njega. Tokom istrage je kontaktirano i sa FBI-jem, koji je u to vreme razvijao novu tehniku za rešavanje ubistava – pravljenje psihološkog proila ubice. Prema modusu operandi, eksperti iz FBI-ja zaključili su da je reč o belcu, od 30 do 40 godina, cenjenom članu zajednice, verovatno malom preduzetniku, lovcu koji je u dubini duše socijalno neprilagođen i verovatno čak i muca. Što je u potpunosti opisivalo Roberta Hansena. Policajci su krenuli da kopaju po arhivi krivičnih prijava – bilo je to vreme pre kompjuterskih baza podataka – i ispostavilo se da Hansen uopšte nije bio toliko uzoran kako je izgledao. Naime, u dva navrata su prostitutke podnosile protiv njega prijave zbog silovanja, ali nije bio osuđivan jer se tuženice, kako to neretko biva s „damama noći“, nisu pojavile na suđenju. S druge strane, jeste bio osuđivan za pretnju pištoljem jednoj domaćici u susednom gradu, kao i za krađu motorne testere… Policajci su presavili tabak i zatražili od sudije da izda nalog za privođenje i pretres. Prvi put u istoriji Sjedinjenih Američkih Država nalog za privođenje izdat je na osnovu toga što se osumnjičeni uklapao u psihološki proil ubice. U Hansenovoj kući su posle duge pretrage pronađeni „suveniri“ njegovih žrtava, puška koja se poklopila sa čaurama nađenim na mestu gde su ubijene devojke pokopane, kao i mapa okolnih šuma sa dvadeset jednim krstićem. Od njih, dva krstića su se poklapala s mestima gde su pronađena tela Šeri Morou i Pole Golding. Hansen je na kraju priznao da je ubio 17 devojaka. Ispostavilo se da je u rodnoj Ajovi još odranije bio poznat po tome što je spalio školski autobus pokušavajući time da se osveti za sve maltretiranje koje je doživljavao u školi. U priznanju je tvrdio da je ubijao samo prostitutke, samo „loše devojke“, jer su one bile „gore“ i od njega. Nakon kidnapovanja, Hansen bi prostitutke i plesačice avionom prevozio u šumu, gde bi sleteo na neki od peščanih sprudova. Nije potvrdio da je svoje žrtve puštao da beže kroz šumu i onda ih lovio, ali policija ne sumnja da se bar nekoliko ubistava tako odigralo. Osuđen je na 461 godinu zatvora, a mnogi smatraju da je broj njegovih žrtava mnogo veći – nikad nije objasnio zašto je na mapi dvadeset jedan krstić…

Due mariti morti, un cane sgozzato, uno spettro minaccioso e quelle continue telefonate… Chi è che tormenta la vita di Virginia? Leo Baxter chiede aiuto a Julia per risolvere il giallo. Intanto, altre persone vicine a Virginia muoiono misteriosamente. Per ricostruire gli avvenimenti, la criminologa e il detective si faranno una breve vacanza sotto il sole della Florida. Un predicatore entra nella vicenda ma… il segreto è forse custodito in fondo al mare?

Izgleda kao da Melani Makgrat ima srećan život: okružena porodicom koju obožava, kraj oca koga voli, sve je na mestu. Zašto je onda opsedaju sećanja na devojčicu oblivenu krvlju? Kakav je to užas sakrila duboko u svojoj psihi? I može li joj Julija pomoći da otkrije zločin koji je prekrila „Senka vremena”? Pravda je spora ali dostižna, kaže ona stara poslovica. Prvi deo je bez sumnje tačan, a oko drugog se vekovima lome koplja – ali to nije tema ovog dosijea. U ovom broju Dosijea zanima nas jedan zločin koji je decenijama bio zataškavan: ubistvo Lesli Hauel i Trevora Bjukenana. Gradić Koulrejn u Severnoj Irskoj početkom devedesetih potresla je tragedija – dvoje njegovih stanovnika su izvršili zajedničko samoubistvo. Medicinska sestra Lesli Hauel i policajac Trevor Bjukenan odvezli su se u kuću Leslinog nedavno preminulog oca, zatvorili se u garažu i ostavili upaljen auto – otrovavši se tako karbon-monoksidom. Pronađeno je Leslino oproštajno pismo; svi su znali da je bila depresivna i da je smrt njenog oca samo pogoršala situaciju. Da li su Lesli i Trevor bili ljubavnici nije bilo jasno – oboje su bili u dugogodišnjim brakovima i imali potomstvo. Policija je izvršila uviđaj, urađena je i autopsija, nije bilo sumnje u uzrok smrti, i zaključak je bio – samoubistvo. Devetnaest godina kasnije Kolin Hauel, Leslin muž, priznao je policiji da ih je oboje ubio. Imao je i pomoć u tome – Hejzel Stjuart, Bjukenanovu suprugu s kojom je Hauel bio u dugogodišnjoj vezi. Kolin Hauel bio je perspektivni zubar, uglađen, poštovan, aktivni član lokalne baptističke zajednice, brižni otac četvoro dece. A ispod svega toga Hauel je bio – ubica. Hejzel Stjuart (u to vreme Bjukenan) upoznao je u crkvi – ubrzo nakon toga započeli su da varaju svoje bračne drugove. Njihovu vezu je, kao i samog Hauela, karakterisala šizofrena kombinacija hrišćanskih ideala i krajnje nehrišćanskih dela: primera radi, tokom kasnijeg suđenja otkriveno je da je Stjuartova zahtevala da joj Hauel da anesteziju tokom snošaja kako ne bi osećala grižu savesti što vara muža kome se obećala pred Bogom. A s druge strane, kad je došlo do neplanirane trudnoće, abortus je odrađen na brzinu. No, za ovu vanbračnu vezu se saznalo, i kad je sve došlo do crkvenih zvaničnika, oba bračna para su pozvana na razgovor. Lesli Hauel je otad postala depresivna, dok je Trevor Bjukenan i pored svega rešio da održi svoj brak s Hejzel. Stjuartova i Hauel su obećali da će prekinuti vezu – i naravno, to nisu učinili. Umesto toga, počeli su da planiraju dvostruko ubistvo. Tog 19. maja 1991. godine Kolin Hauel je prvo anesteticima uspavao svoju suprugu i onda joj nabio u lice crevo koje je bilo povezano na auspuh automobila. Onda ju je, već mrtvu, stavio u kola, otišao do Hejzel Stjuart, koja je uspavala Trevora Bjukenana, i to isto uradio s njim. Oproštajno pismo koje je Lesli zaista napisala nekoliko nedelja ranije, pošto je imala suicidne tendencije, pomogao im je da opravdaju zločin. I onda su Hauel i Stjuartova otišli da uživaju u svojoj nesputanoj ljubavi. To uživanje je potrajalo svega nekoliko godina. Već 1997. Hauel se ponovo oženio – ali ne s Hejzel Stjuart. Očigledno ni ubistvo nije bilo dovoljno da ih održi zajedno, razišli su se godinu dana ranije. Ali ni Hejzel nije bila naivna, imala je niz romansi sve dok se na kraju nije udala za izvesnog Dejvida Stjuarta. I, kako to neretko biva, sve je išlo odlično – bar neko vreme, dok najstariji Hauelov sin nije poginuo u nesrećnom slučaju, što je Hauel shvatio kao božju kaznu za svoja nedela. A zatim, uložio je svoje celokupno bogatstvo u pronalaženje japanskog blaga, navodno zakopanog na Filipinima pred kraj Drugog svetskog rata. U pitanju je bila prevara i Hauel je bio sveden na to da živi u prikolici. Na kraju više nije mogao da izdrži – priznao je krivicu čelnicima baptističke crkve u Koulrejnu, a oni su obavestili policiju. Na suđenju se izjasnio da je kriv i dobio dvostruku doživotnu robiju. Hejzel Stjuart je probala da svu krivicu svali na Hauela, ali porota to nije prihvatila, osuđena je na 18 godina. A da li je bilo zločina Senci vremena, i ako jeste, ko ga je izvršio? Pročitajte i saznajte.