„Zasto pisati o tome kako neko seda u podmornicu i odlazi na Severni pol da bi se nekako pomirio sa covecanstvom, dok se u isto vreme njegova voljena osoba sa teatralnim krikom baca sa zvonika? Sve je to neistinito i ne dogadja se u pravom zivotu. Treba pisati prosto o tome kako se Pjotr Semjonovic ozenio Marjom Ivanovnom, i to je sve.“ Anton Pavlovic Cehov Ubiti svog glavnog junaka ili od njega naciniti ubicu na svega 2-3 stranice – smatralo se do kraja 19. gotovo veka nezamislivim podvigom. Cehov je u ljudima svoga doba prepoznao univerzalne mane i vrline coveka i u svom obimnom opusu ustanovio ili zaceo gotovo sve oblike modernog kratkog od lirske proze, kratke price i humoreske, do jednominutnih i apsurdnih prica. Na meti Cehovljeve neumoljive ironije nasli su se licemerje, malogradjanstina, provincijska ucmalost, ciftinska psihologija, zaostalost, melodramski zanosi i jeftine ljubavne patnje, dokolica i pretenciozno moralisanje o smislu zivota, izvestacenost i nadmeno mudrovanje o dobru i zlu. Po tome je on do danas ostao nedostizan majstor kratke prozne forme, uvek svez i nov, citak i prepoznatljiv.
