Svaka tabla Krepaksovog stripa o Valentini prepuna je najsitnijih detalja, neobičnih uglova posmatranja, brze i nesvakidašnje montaže, promene ritma, sekvenci i plana u kadru, od totala do najkrupnijeg, te je stoga kritičare podsećao na stil francuskih filmova novog talasa, nastalih šezdesetih godina u režiji velikana kakvi su bili Luj Mal, Fransoa Trifo, Žan Lik Glodar i Klod Šabrol. Situacije pune nasilja, praćene najsmelijim erotskim događajima, ni kod jedne Krepaksove junakinje, kod Valentine ponajmanje, ali ni kod ostalih, Bjanke, Anite, Belinde, Žustin, Emanuele, Frančeske… nemaju dodir s psihopatologijom. Kod Krepaksa njihove senzualne igre nikad ne postaju nepristojne. Priča o Valentini je „ogledalo u fragmentima”, priče u slikama kao bajke za odrasle, teren i oblast tako bliska i svojstvena Krepaksovoj savršenoj veštini.