Šta smo naučili iz prethodnih epizoda Gee? Da naš svemir nije jedini, već se nalazi u beskonačnom multiverzumu kroz koji teku dimenzionalne energije. Te energije ponekad povuku i živa bića, pa se ona ni kriva ni dužna nađu u našem svetu. Gea je Zaštitnica, čija je dužnost da takve uljeze ili ukloni iz našeg sveta ili ih trajno eliminiše. Ali Gea je mlada i neiskusna, tek nedavno se srela sa drugim Zaštitnicima – i da bi bila s njima u kontaktu, mora da proba da stigne do astralne ravni, duhovnog okupljališta te ratničke kaste. U tome joj pomaže Tara, uljez iz druge dimenzije, koja tvrdi da je bila inspiracija za razna božanstva u ljudskoj istoriji, od Kali do jedne od Tuatha di Danaan. A Geini zakleti neprijatelji su Đavoli, Krvnički soj, čiji su predstavnici na našoj planeti Ardat-Lili i Rakšasa. Sad kad smo obnovili znanje, da vidimo šta nam ova epizoda donosi. Pre svega, predestinaciju: da li je Nero, glavni „negativac“ ove priče, zaista zao? Ima li izbora, ili ga je njegova sopstvena priroda osudila još pre rođenja? U vezi s tim, u predgovoru ovog broja Luka Enoh citira pisca i novinara Itala Kalvina: „Teška je sudbina imati sudbinu. Čovek s određenom sudbinom hoda znajući da ga koraci mogu odvesti samo na mesto koje su mu već zvezde predodredile...“ Da li je Nerov put samim tim i put tame, put zla, bez mogućnosti skretanja? Ili ipak postoji jedna tačka, sitna ali ključna, u kojoj je mogao da se odupre silama mraka? I za to Enoh ima prigodan citat, ovog puta francuske mističarke, filozofa i društvene aktivistkinje Simon Vej: „Postoji neka vrsta nevinosti duše vezana za dobrotu, koja jednom oduzeta više ne može da se vrati, istovetno nevinosti koju žena predaje muškarcu. Ta žena može da postane neverna, preljubnica, ali više nikada neće biti devica... Za svako ljudsko biće postoji jedan trenutak, svima neznan, a naročito nama samima, nakon koga duša više ne može da sačuva tu nevinost. Ako se pre tog časa, oduvek zapisanog, duša nije predala Dobroti, odmah će je uzeti Zlo. U svakom trenutku čovek može da se poda zlu, jer on to čini nesvesno i ne zna da na taj način u sebe unosi stran autoritet. Duša pije narkotik pre nego što preda svoju nevinost.“ Tema predestinacije daje nam jedno moguće čitanje Nerovog puta. Drugo je u vezi s halucinogenim drogama. Naime, Nera je (a umalo i Geu) Krvnički soj „vrbovao“ tokom transa izazvanog upotrebom halucinogena (bar u Geinom slučaju, Nero je iskusniji, pa mu možda nisu bile potrebne gljive). A igrom slučaja koje je Luka Enoh bez sumnje bio svestan, „nero“, ili „crno“, jeste sleng za jednu vrstu droge, nasuprot opštepoznatom „belom“ – tako da cela epizoda može biti i upozorenje za one koji nespremni planiraju da krenu putevima duhovnog razvoja. Što se citata u samom stripu tiče, Gein uspon kroz dimenziju ushićenja vizuelno je zasnovan na slici Most preko haosa Džona Martina, britanskog slikara iz 19. veka; Knjiga o Somi, koju Gea čita, delo je nazvano po toj biljci/božanstvu Amerikanca R. Gordona Votsona; diskusija o ljudima od znanja između Gee i Teškaša (još uvek neimenovanog – strpite se još nekoliko brojeva) „blago“ je izmenjena verzija diskusije iz Odvojene stvarnosti; a sam Teškaš vizuelno podseća na američkog glumca Džona Belušija. Recimo ponešto i o imenu glavnog „negativca“ priče – dok ima naznaka da je Enoh želeo da se on zove Crni, a ne baš Nero, svi drugi Zaštitnici imaju prava imena, a ne nadimke, pa nije logično da Nero bude jedini izuzetak – i to s tako prikladnim nadimkom, koji je dobio pre nego što je postao odmetnik. Igra reči iz naslova je ionako neprevodiva, jer bi u jednom značenju „La via del nero“ značilo „Put tame“, a u drugom, za koji smo se i mi opredelili, „Nerov put“.