Vekovi ksenofobije ljudskog roda, a pogotovu zapadnog sveta, konačno su se pokazali opravdanim. Stranci kojih treba da se bojimo konačno su stigli, samo što nisu u pitanju crnci, Jevreji, Arapi, Srbi, Albanci ili Kinezi – već Đavoli. Od pamtiveka su diktatorski režimi (a i oni drugi) neretko pribegavali dalekom i strašnom neprijatelju kao osnovi za širenje straha, pa samim tim i razlogu za uvođenje represivnih mera – neprijatelj mora biti fundamentalno različit od nas, i zato se potenciraju razlike: nacionalne, verske, rasne, ideološke, geografske... što više razlika, to bolje. „Satanizacija protivnika“ je korisna... ali šta se dešava kad neprijatelj zaista jeste Satana? Najezda stranaca nastavlja tamo gde je prethodni broj Gee stao – Kapija između Zemlje i sveta Đavola je zatvorena, ali je bila dovoljno dugo otvorena da bi se probilo na milione kreatura. Zaštitnici su nestali netragom, a uslediće i onesposobljavanje vojske za vjek i vjekova – svet je spreman za genocid neviđenih razmera. Osim što je takav genocid izgleda već bio viđen pre više milenijuma... kad je ljudska rasa stigla na Zemlju. Naime, nakon što nam je u proteklih nekoliko brojeva utuvio u glavu da nema dobrih i loših u ratu, da svi greše samim tim što se kolju međusobno, sada nam Luka Enoh, autor serijala, daje jedan od osnovnih motiva rata kroz istoriju, a bogme i dan-danas – rat oko teritorije. Naime, Đavoli su izgleda starosedeoci Zemlje. Ljudi, došljaci, prognali su ih odatle pre više milenijuma. Đavoli sada žele ne samo svoju planetu nazad, već i kažnjavanje tih ljudskih zlotvora. Đavoli su tu bili prvi; ljudi su tu već milenijumima. I jedni i drugi su krvoloci. Niko nije u pravu i svi su u pravu. Zvuči poznato? Gea prolazi kroz konstantne promene, i kao što je posle Pada kapije ceo svet zauvek promenjen, kao što već u nekoliko epizoda ima manje humora i društveno angažovanih tema nego što smo navikli, tako su se i citati unutar priče pomerili sa indi-pop pesama i savremenih pisaca na poeziju i klasike. Arhont Azaz’el citira stihove Volta Vitmena, njegov pobratim Ramt’el u samrtničkom hropcu recituje astečku pesmu o slavnoj pogibiji u ratu, Astomi koji će toliko skupo koštati čovečanstvo preuzeti su iz Floberovog romana Iskušenje Svetog Antonija, iz jedne vizije koju glavni protagonista ima u pustinji, a dijalog između Gee i Azaz’ela zasnovan je na Tukididovom Peloponeskom ratu. Izgleda da se ljudska priroda ne menja previše kroz vekove i da su stihovi i stavovi pisani pre više vekova podjednako aktuelni i danas, možda čak i aktuelniji. Ali priroda pojedinca – ona već doživljava radikalne promene. Policajac Ahmad, koga pratimo od ranih epizoda Gee, ovde polako počinje da se menja, da od ponosnog pripadnika ugnjetavane manjine prerasta u vođu. Specijalni agent Didli je, međutim, još pre dva broja prestao da bude obično spadalo i comic relief. Rat tera ljude na drastično ponašanje i to će se još više videti u narednim brojevima. Gea je zašla u svoju poslednju fazu – nakon Najezde stranaca imamo još svega tri broja do kraja serijala. Ta tri broja će naša više ne tako mlada i naivna Zaštitnica provesti u potpuno drugačijem svetu, u ratnom stanju, s ljudima koje je apokalipsa promenila pripremajući se za poslednju bitku. Ali dok je života, ima li kraja bitkama?